У ходнику Српске гимназије, са леве и десне стране на зидовима су матурски панои хронолошки поређани. На старијима су црно-беле фотографије ученика и професора. На неколико њих препознаћете леп, млади лик професорке Марије Ластић, окружен колегама и ученицима у једнообразним кошуљама, светлих, озбиљних лица.
Фотографије оживе дух времена и пробуде успомене на давне шездесете и седамдесете године. Школа је била храм знања, у који се улазило са посебним страхопоштовањем. Једина професорова оруђа биле су креда и табла, па опет је владала беспрекорна тишина, где се отворених очију и ума упијала свака реч.
НАГРАДА ДОДЕЉЕНА ПО ДРУГИ ПУТ
Српски педагошки и методолошки центар је једна од институција Самоуправе Срба у Мађарској, основана 2005. Признање „Најдражи учитељ” се додељује од прошле године, српским просветним радницима за допринос квалитетном образовању и васпитању деце и младих, неговању и очувању српског језика, културе, традиције и националног идентитета на територији Мађарске. Прошле године је ова награда постхумно припала Велимиру Вељку Радићу, учитељу из Деске.
Професорка Maрија Ластић је рођена 1932. у Сентивану, недалеко од Сегедина, у свештеничкој породици. Основну школу је похађала у Ловри и Печују. Након мале матуре, 1947. уписује Српско-хрватску учитељску школу у Печују, а када је школа из политичких разлога премештена у Будимпешту, наставља школовање у печујској мађарској учитељској школи. После матуре уписује се на Руски институт у Будимпешти и 1955. стиче диплому професора руског језика. Прво радно место добија у граду Папа, где у чувеној месној гимназији предаје руски језик.
Њена велика жеља била је да учи нашу децу, и зато се 1956, када јој се указала прилика, враћа у Печуј и ради као наставник и васпитач, у окружној Јужнословенској основној школи до 1963. године. У међувремену је дипломирала историју на универзитету „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти. Од 1963. године запошљава се у Српско-хрватској основној школи и гимназији у Будимпешти, као професор руског језика и историје. Захваљујући успешном педагошком раду и вишегодишњем искуству у настави, изабрана је за заменика директора.
Након 1993. постаје референт за српску мањину у Mинистарству просвете. Најважнији посао је био да обезбеди самосталност Српске школе у Мађарској. На свим важним местима и догађајима представља српску мањину.
Као комуникативна и отворена особа била је у контакту са нашим људима из свих крајева Мађарске. Захваљујући њој, родитељи из јужнословенских насеља уписивали су децу у наше школе. Такође, многи млади људи су студирали српскохрватски језик, касније славистику, и захваљујући њеном ангажовању добијали посао у српским институцијама у Мађарској.
ХРОНИЧАР СВОГА ВРЕМЕНА
Марија Ластић је и данас често присутна на школским приредбама, у српској цркви, на промоцијама књига, изложбама слика, концертима, науч- ним предавањима. И, бележи успомене на важне људе и догађаје из живо- та српске мањине у Мађарској. Године 2017. објавила је књигу „Стварање прве народносне Учитељске школе у Мађарској“. Поседује ведрину, витал- ност и радозналост интелектуалца. Наша будућност зависи од добрих учи- теља. Лав Толстој је написао: „Кад учитељ сједини љубав према послу и према ученицима – он је савршен учитељ“. Мара Ластић је била један од таквих учитеља.
Учила је своје ђаке да чувају своје писмо и обичаје, да поштују породицу и традицију. Код сваког ученика је развијала потребу за знањем, подстицала креативни и стваралачки дух. И, што је најважније, учила их је да буду добри људи. То није било време брзих информација, време интернета, програмирања и мобилних телефона. Нису постојале виртуелне учионице. Понекада се чини да се данас утапамо у неважним информацијама, а гладујемо за знањем. Ученици су били упућени на књиге и живу реч професора.
Повремено су организовани састанци бивших ученика. Дочекивала их је школа са увек јединственим жагором и њихова разредна са старим дневником. Почињало је листање дневника, чије странице су се шарениле од црвених и плавих оцена, и прозивка о присутности. Затим, застајкивање код имена које се не одазива. Остала су сећања ко је седео у којој клупи, писао песме, био добар фудбалер, математичар, или је обожавао Чехова, декламовао за Светог Саву... Професорки Мари Ластић њени ученици су били њена деца. Пратила је њихове животе, сусретала се са својим ђацима.
Марија Ластић ће бити запамћена као професор који је заљубљен у своју професију. Није престала да учи, јер зна да само образовањем и знањем можемо да учинимо свет бољим местом за живот.