Двадесет први Српски језички камп „Вук Стефановић Караџић“ одржан је и ове године у Балатонфењвешу, од 22. до 29. јуна у организацији Српског педагошког и методолошког центра из Будимпеште, а имао je за мото стихове Десанке Максимовић: „Не, немој ми прићи“, који су у складу са тренутном ситуацијом због вируса корона. Шездесет кампера, укључујући и васпитаче, седам дана се дружило, певало, учило, рецитовало... Многима од њих ово није први долазак на камп, него су због раније стечених позитивних искустава и лепих успомена, пожелели да поново дођу овде.
Сви знају да је на овом кампу забавно, али сваки дан има свој устаљени ритам. За буђење кампера ујутро у 7:15 били су задужени гимназијалци Сергеј Цабо и Марко Штулић. Они би свако јутро, покуцали на свака врата у „звезданој кући“ где су кампери били смештени, и са великим звучником и гласном музиком чекали док не виде да су сви у соби будни, па би тек онда наставили даље поход у друге собе и буђење других кампера. Ујутро је било идеално време за физичко разгибавање, па су ученици пре доручка имали прилику да са професором Дејаном Младеновићем трче и уживају дуж обале Балатона. Након рекреације следило је незаобилазно оцењивање соба, доручак и преподневне активности, то јест, 2 часа обавезних занимања. За то време, ученици су били подељени у гупе, и са својим груповођама су учили текстове и припремали се за програм.
Ове године су ученици по узрасту били подељени у три групе. О најмлађим, ученицима од 1. до 4. разреда бринуле су и радиле с њима Весна Чаплар и Жужана Ћосић, уз велику помоћ и подршку на хармоници Слободана Вертетића. Они су припремали програм о Ивањданским обичајима. Чак су били толико вредни да су сами себи сашили прслучад и кецеље, како би били аутентични на завршној свечаности. Са средњом групом коју су чинили ученици од 5. до 8. разреда, радиле су Зорица Јегер и Габриела Болдог Недучин, која је иначе са собом довела и 5 ученика из Батање. Они су се у једном делу програма прикључили најмлађима, а у другом делу су припремали „Језик птица“ од Десанке Максимовић. Габриела ради као учитељица у Српској школи у Батањи и до сада је 11 пута долазила на камп као ученица. Ове године први пут је у улози учитељице. Каже да је пре доласка имала малу трему, али кад је већ стигла ту, опстила се и све је било у реду. Са гимназијалцима који су овај пут били најбројнији, радиле Драгана Меселџија и Јулијана Которчевић и њихов програм је добио назив по моту кампа: „Не, немој ми прићи“. Комад је обиловао досеткама, текстовима из живота Десанке Максимовић и стиховима и песмама које е написала.
„Не, немој ми прићи“ Идеја о моту кампа је настала сасвим спонтано. С обзиром да је ово Српски језички камп, организатори се труде да се на њему заиста негује српски језик. Размишљајући о тренутној сутуацији због које је помало неизвесно било и само одржавање кампа, затим потребна физичка дистанца, стихови Десанке Максимовић „Не, немој ми прићи“ су се сами наметнули и заиста су у складу са читавим тренутним стањем. Тако је овогодишњи камп био у знаку ванвременске Десанке. И сала у којој су одржаване пробе и у којој је одржана сама завршна свечаност, била је украшена паноима са Десанкиним фотографијама и називима њених песама.
Свакога дана у 11 сати одржавана је проба хора. У гостима нам је ове године била професорка клавира Душанка Дуца Гавриловић из Сремске Митровице, која је уједно и оснивач и диригент хора „Пиколо“. Она је својом лепом и позитивном енергијом покренула и старије и млађе ученике да певају, ђускају, па и солирају на приредби. Дуца је са хористима које су чинили сви кампери , за завршно вече припремила 6 песама: „Ово је Србија“, „Диван је кићени џез“, „Ближи се ближи лето“ (музику је компоновала Душанка на текст песме Десанке Максимовић), „Баладу о Сави“ (Душанка је написала и текст и музику, а песма је настала у време великих поплава ...... године, када је река Сава претила да се излије). У тој песми солиста је био Сергеј Цабо, „Ја бих да певам још мало (солиста је била Јана Радулашки), „Игра рокенрол цела Југославија (солисткиње су биле Лена Ембер и Нађа Ибрахим). Душанка Гавриловић је свим ученицима и васпитачима у знак захвалности поделила медаље хора „Пиколо“. У завршном програму је учествовала и гошћа Сара Гавриловић, ученица 7. разреда из Сремске Митровице, која је на клавиру извела композицију Жирума: „Река тече у теби“.
Свакога дана, у току поподневних сати, Дејан Младеновић је са ученицима имао спортске активности на пешчаним теренима на обали Балатона, док је Зорица Јегер за заинтересоване водила радионицу.
Првих неколико дана је било доста ветровито време на Балатону, тако да није било ни купања ни сунчања, али је зато све то надокнађено у другој половини таборовања. Јулијана Которчевић, директорка Српског педагошког и методолошког центра, свакога дана је држала прозивку и састанак са камперима како би резимирала дан и обавестила све о догађајима наредног дана. Након састанка, стални члан камперске посаде, аниматор Ћећа који стиже на сваки камп из Београда (ово му је иначе 13. камп по реду), имао је своје време са ученицима, када би их анимирао и изводио своје трикове са њима. Ове године су многи од њих могли да чују и први пут виде „суви лед“ који је Ћећа користио како би показао угљен-диоксид у чврстом агрегатном стању на температури од -79º Ц. Ћећа је направио пар интересантних визуелних ефеката са сувим ледом, које ће деца сигурно памтити.
Трећег дана кампа, на општу радост деце, уместо вечере припремљен је роштиљ, а за организацију и припрему је био задужен Драган Пандуровић, који је иначе на кампу радио као ноћни васпитач. Осим Драгана, бригу о деци ноћу је водила и Сунчица Маринковић, којој је ово био први камп.
Сваке године се за време кампа организује излет. Ове године је то био одлазак у Чилагвар или Замак звезда, недалеко од Балатонфењвеша, у коме су кампери присуствовали програму са дресираним мађарским хртовима, а после ручка је уследио програм са дресираним јастребовима на комесу дресери показали вештину ниског прелетања јастреба изнад наших глава.
Шта смо сазнали о мађарском хрту
На програму који је приређен о мађарским хртовима, направљена је паралела између енглеских и мађарских хртова, и наравно акценат је био на мађарским хртовима, па смо тако сазнали да је енглески хрт брз, па се брзо и умори, али да је зато мађарски хрт издржљивији. Мађарски хрт очима лови, јак је, није умиљат, али зато је веома прилагодљив. Његово тело служи свим потребама због којих се овај пас и гаји. Његова глава има облик троугла. На глави има израслину за коју су везани мишићи, који су јако јаки и кључни при хватању плена. Има дугуљасту главу и дужи је део њушке у односу на онај у коме се налази мозак – лобању. Зуби су му такви да када ухвати плен више га не испушта. Његове уши показују да ли слуша или не. У грудном кошу има јако срце и велика плућа, зато може да трчи на дуге стазе. Мало му је времена потребно да предахне, па да онда настави да трчи. Никад не одустаје. Пре ће угинути него одустати од потере за пленом. Има вретенасто, мишићаво тело и дугачак реп. Стари тип мађарских хртова је црне боје.
Као и сваке године, за слављенике, тј. оне који имају рођендане за време одржавања кампа, и ове године је приређено изненађење, па су слављеници добили и поклоне и торте. Ове године су слављеници били гимназијалци Бата Барнабаш и Бојан Мишљеновић, који су се са својим другарима уз торте и сокове почастили и провеселили.
За време одржавања кампа 28. јуна, обележен је и велики српски празник – Видовдан. У току селог дана преко звучника су се чуле песме посвећене Видовдану, а увече после прозивке, када је Јулијана у разговору подсетила ученике на значај овог празника, и на то шта он представља за српски народ, Наталија Томић, ученица 9. разреда је пред свима прочитала своју песму посвећену Видовдану, а коју је написала дан раније – на кампу. Добила је заслужени аплауз. Браво Наталија!
Сећање на Видовдан
Опасан каменим бедемом, у подножју Кучајских планина, времену одолева манастир Раваница, још од крвавих давнина.
Сваки камен, крст, свака фреска, и молитва што се вековима чује, да славимо крсну славу, слободу и веру, свим Србима поручује.
Раванички монаси и цар Лазар, под кровом манастира мирно спавају, све док наследници историје, причу од заборава верно чувају.
Уочи Видовдана, славне 1389. кнезу се Господњи анђео са неба јавио, сутрадан Бој на Косову вреднији од живота, заувек поносно славио.
У боју на Газиместану вођена, мачем светим, слила се Србија цела, само су уз шапат небу, мајке, жене и сестре, чувале празна села.
Тог дана на Косову пољу осташе многи да нас довека бране, да напаћену српску душу, духом вечне славе и победе хране.
Од тада крвавим, светим пољима, божури црвени светају, да оног ко нам прети, на српску храброст и снагу сећају.
28. јуна, дана који славимо, за мир је цела Србија живот дала. У аманет нам оставила да мир чувамо, да тако кажемо хвала.
Сваке године на Видовдан помисли у тишини, бар на минут ил два, на оне што су животом бранили живот, нек им је вечна слава.
Последњих пар дана је било изузетно лепо време на Балатону, тако да су ученици могли да уживају у дружењу, купању и сунчању.
За техничку подршку, штампање мајица, паноа и плаката, као и до сада, побринуо се Зоран Меселџија, а Фондација „Бетлен Габор“ и Српске самоуправе 2. и 7. кварта у Будимпешти финансијски су потпомогли одржавање овог кампа.
Чилагвар
На јужној обали језера Балатон, на брду се уздиже Чилагвар, који издалека личи на суморну тврђаву и проглашен је спомеником 1957. године. Према бившим документима, са сигурношћу се може рећи да је зграда, названа по четверокраком тлоцрту у облику звезде, подигнута тек након турских ратова, између 1820. и 1821. године. Његов власник, гроф Ласло Фештетич, првобитно га је уредио као ловачки дом због дивљих животиња које живе у околним шумама. У складу с тадашњом романтичном ером, четири године касније допуњен је јарким и високим насипом, тако да је предмет заиста изгледао као средњовековни погранични дворац. У приземљу дворца, деца су могла видети изложбу из периода турске окупације, која је створила трајне ратне услове у Шомођи пределу из XVI века. Тамо можемо видети капетана замка како се свађа са сеоским жупником, као и фигуре пограничних војника који се гозбе вином и месом, а који су претворени у живописне копије савремене одеће и оружја. Из угла унутрашње собе може се погледати доле у водено огледало дубоке тридесетак метара. На горњем нивоу су редови лутака обучених у различите униформе, а које представљају историју мађарских Хусара: старе униформе можемо проучавати на око 150 фигура Хусара. Изложба лутака и плишаних животиња чека посетиоце и у подруму тамнице. У парку од једног и по хектара око Чилагвара можемо видети артефакте направљене у уметничко-креативном кампу. Домаће мађарске животиње које се држе у веслама биле су главна храна наших предака. Не само да су их јели, већ су оне биле и сировина за њихову одећу и чак чиниле прибор од костију. У парку је постављено посебно игралиште са љуљашкама. На зидовима и поред њих постављени су разни предмети сељачког живота, а на том месту је и споменик Трианон и споменик који подсећа на референдум о двојном држављанству Мађара преко границе. Звездани дворац чека своје посетиоце сваког дана у години осим новембра, децембра, јануара и фебруара.
Наталија Томић: О Десанки
У дворишту куће у Бранковини, наслоњена на стари орах, седи млада жена од 35 година и гледа према Ваљеву. Присећа се оца Михаила и мајке Драгиње. Размишља о томе шта је од ње створило особу која пише о љубави, родољубљу, младалачки, али и озбиљно. Шта утиче на емоције? Да ли су то догађаји у животу или просто генетика?
Пре десетак година издала је прву књигу, Поезија.
Затим је неуморно писала једно по једно дело, Врт детињства, Зелени витез, Лудило срца, Срце лутке спаваљке, и управо је завршила ново дело Гозба на ливади. Дружи се са својом ученицом, Миром Алечковић. И Мира пише. Спојиле су их сличне емоције и поглед на свет.
Данас, гледајући у ведро небо над Бранковином, размишља шта је све доживела за својих 35 година. Чудно је како у једној особи живе авантуристички дух и уживање у тишини. Kакав чудан спој енергије и унутрашњег мира. Ни сама себе не уме да опише.
Ових дана је посебно емотивна. Жељно ишчекује август када ће се удати за свог Сергеја Сластикова. Љубав према Сергеју је неизмерно јака и емотивна. Тако воле писци. Њихова љубав је састављена из милион емотивних парчића који чине све најлепше, али и најтеже. Тај колаж никада не буде коначно састављен. Делови стално мењају места и траже најидеалнији распоред. И... Такве љубави су вечне, живе, као покретне слике...
Девојка данас ужива у дану и будућности коју планира и наслућује. Ја, њена будућност, имам своје планове. Она данас не види да никада неће постати мајка, да стиже рат, да ће плакати над судбином туђе деце... Једног четвртка, у фебруару, у Београду, затвориће своје очи заувек. Биће сахрањена баш овде где данас седи, у својој Бранковини, у порти цркве Светих арханђела. 95 година ће живети као безброј живота. Путоваће по целој Југославији, написаће преко педесет предивних дела о љубави, животу, отаџбини... Писаће разумљиво, јасно, искрено, отворено... И, на крају, остаће још недоречених порука. Остаће још прегршт несавладаних емоција. Онај ко разуме речи Десанке Максимовић, разумеће све тајне живота.