На 160 км од Будимпеште, у Балатонфењвешу, у организацији Српског педагошког и методолошког центра, и ове године се окупила повећа група ученика, гимназијалаца, где је у другој половини јуна са својим васпитачима, на Српском језичком кампу „Вук Караџић“ провела седам незаборавних дана.
Ово је 25. по реду Српски језички камп, што већ пуно говори о овој манифестацији, а одазив ученика и квалитет програма, као и оно што су показали на завршној свечаности је тек посебна прича. Овогодишњи камп можемо назвати и гимназијским, јер га је чинило осамдесетак гимназијалаца СОЦ „Никола Тесла“ из Будимпеште, који су долазак на овај камп заслужили успехом, владањем, разним спортским постигнућима и успесима на такмичењима. По први пут, на кампу су били и матуранти, јер се термин матуре није подударао са термином одржавања кампа.
Наравно, овај читав једнонедељни програм, предводила је директорка СПМЦ-а, Јулијана Которчевић, а уз њу је ту била екипа васпитача и професора који су се свакодневно бавили гимназијалцима: Драгана Меселџија, Гордана Ђерђ, Драган Пандуровић, Лазар Которчевић, а на почетку, као и самом крају таборовања, придружио им се и професор Зоран Меселџија, који се побринуо за техничке ствари.
Као и неколико претходних година, гошће на кампу су биле књижевница и познати адвокат Оливера Оља Јелкић из Београда и Душанка Гавриловић професор клавира, магистар уметности, оснивач Удружења за креативни развој „Пиколо“ из Сремске Митровице, које су својим радом и идејама обогатиле и учиниле квалитетнијом свакодневицу гимназијалаца на кампу. Наиме, Оливера је овом приликом написала текстове за Мађарске игре 1, 4. и 5, композитора Јоханеса Брамса, а Душанка Гавриловић је својим умећем и ауторитетом учинила да кампери у року од четири пробе све то лепо увежбају и изведу на завршној вечери.
Свакодневица кампа је нешто већ познато свима који прате ову манифестацију и зна се да има свој ритам, од раног устајања, шетања или трчања поред Балатона, преподневних занимања, пробе хора, одбојке на песку и неизоставног одласка на плажу и вечерњих састанака и занимација. Тако је било и ове године, а време је било благонаклоно камперима, тако да је било и купања и сунчања и одбојке, а неке од девојака су играле и ластиж.
Ове године, по први пут, групе су другачије формиране, па су тако гимназијалци од самог почетка били подељени у 8 група, од по 9-10 ученика. Групе су биле мешовите и оне су као тимови функционисале од почетка до краја и заједнички извршавали постављене задатке.
На самом почетку, свака група је добила задату тему, и у току преподневних занимања радила је на реализацији свог приказа за завршну свечаност. Све теме су пажљиво одабране, а биле су примерене узрасту као и гимназијском животу, па су се ту нашле и теме вечите дилеме које понекад због носталгије и повезаности са породицом, као инаилажења на препреке, муче гимназијалце: „Где ми је дом?” „Да ли да одустанем и вратим се у Србију”, као и теме честих борби васпитача како мотивисати децу да посећују културне манифестације: „Идемо на књижевно вече”. Ту се нашла и свакодневна тема разговора са родитељима, и коментари деце након обављених родитељскох разговора: „Смарају ме моји”, затим честе примедбе предметних професора у школи због несавладаног градива: „То си требао да научиш у ОШ” или тема „Прекратко, прекратко”. Свакако је на крају присутна тема: „Нема преписивања на матури”, а током целог школовања и живота, тема нереаговања ако некога малтретирају, а ми смо сведоци: „Гњаве је, а ја ћутим”.
Интересантно је било из дана у дан пратити креативност и маштовитост ученика да реше задате теме, као и бити сведок талената које су показали у овим приказима. Задатке су схватили крајње озбиљно и трудили се да дају све од себе. У неким приказима је било и рецитовања и певања и играња, али је неоспорно да глумаца имамо највише. Ученици су сами креирали своје приказе, а када би понестало идеја, васпитачи, који су стално обилазили групе и пратили њихов рад, били су ту да дају по неку идеју или предлог за наставак.
У току вечерњег програма, ученици су били изазвани да покажу и своје таленте, па су се на сцени нашла по два представника сваке групе. Било је ту и рецитатора, мађионичара, глумаца и етно певача, пијаниста и фолклораша, да би на крају сви заједно заиграли Ужичко коло у сали.
Од 80-ак ученика у кампу, само пар њих пева у школском хору, али за тако кратко време научити их, анимирати и мотивисати све да певају Брамсове Мађарске игре, заиста је фасцинантно умеће професорке Гавриловић, која и сама руководи дечјим хором „Пиколо“ у Сремској Митровици. Овом приликом морамо похвалити и текстове написане за ове композиције, које је у складу са мелодијом и емоцијом коју она изазива, вешто написала Оливера Јелкић.
У току једне вечери, рађене су и ситуације, када су ученици добили теме и по 10 минута да их реше. У току ове вечери смо видели како за кратко време, када адреналин проради, показују своју сналажљивост и креативност.
После свакодневних састанака, ученици су имали прилику да се друже и проводе време заједно, а уживали су и у роштиљу. За време кампа, како смо то и навикли, у посети је била екипа „Српског екрана“ и забележила тренутке са проба хора и сегмената програма, а изјаву за Радио емисију на српском језику при МТВ-у, дала је директорка Которчевић.
Реализацију овог кампа је помогла Фондација „Бетлен Габор“, затим Министарство спољних послова Републике Србије, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, као и српске самоуправе 2, 8. и 14. кварта. Превоз ученика је обезбедила Српска школа из Будимпеште.
Д. М.
Comments