Младе кампере окупила жеља за дружењем
Балатонфењвеш је и ове године поздравио своје посетиоце, полазнике Српског језичког кампа „Вука Караџић“ који се ове године одржава већ 22. пут. Камп је организовао Српски педагошки и методолошки центар из Будимпеште. Већ помало навикли на ванредну ситуацију због вируса корона, нико није био потпуно сигуран да ли ће се овај камп, као ни остали, заиста реализовати ове године. И питање је било: Како? Које мере ће остати на снази?...
Међутим, на задовољство организатора и самих учесника кампа, све се некако стишало и смирило и на тај начин подржало ову традиционалну манифестацију која је у ово несвакидашње време онлајн наставе, минималног дружења, социјалне и физичке дистанце, била преко потребна и младима и старијима.
На Балатон су гимназијалци са васпитачима кренули аутобусима испред Српске школе Никола Тесла, на Тргу ружа. Већ на самом почетку, атмосфера у аутобусима је била толико добра, да је обећавала добро дружење у наредних седам дана. Певало се и правили су се планови о времену које следи.
Оно што је итекако важно за кампере док бораве на Балатону је лепо време. Наравно, и са те стране је све било у савршеном реду – дивних, сунчаних 7 дана учења, дружења, спорта, певања, свирања и правог таборовања.
Кућни ред је био на снази као и претходних година. Рано буђење уз музику за које су се побринули гимназијалци Димитрије Дракулић и Бојан Мишљеновић, затим трчање обалом Балатона уз професора Дејана Младеновића, који је иначе био задужен за спортске активности на кампу. Млади су трчали, а они мало старији им пружали безрезервну подршку седећи на клупи и уживајући у јутру поред мирне воде језера.
Храна је ове године била одлична. Најгладнији су стрпљиво чекали и добијали репету. Другог дана кампа, као по добром старом обичају, Драган Пандуровић, који је на кампу био у служби ноћног васпитача, био је задужен за роштиљ у коме су сви, без изузетка, уживали.
Уз свакодневна обавезна преподневна занимања, у трајању од два школска часа, на којим су ученици са својим груповођама Горданом Ђерђ и Драганом Меселџија, припремали сценске приказе које су и презентовали на завршној свечаности кампа, био је обавезан и хор на коме су учествовали сви ученици. Иначе, тема једне групе гимназијалаца је била школски живот тинејџера, са свим оним недоумицама специфичним за њихове године, а друга група је пронашла инспирацију у Балашевићем стиховима и песмама, па је читав сценски приказ био у том знаку. Публику су глумом и певањем провели кроз многе његове песме: Слабо диваним маџарски, Прва љубав, Божа звани пуб, Душа словенска, Лепа протина кћи...
Хор је и ове године водила професорка клавира из Сремске Митровице, Душанка Гавриловић која је својом добром енергијом покренула и оне који су сматрали да и нису баш талентовани за певање, па се свакога дана у подне, кампом орило добро познато Балашевићево „Само да рата не буде“ и „Рачунајте на нас...“ Песме за сва времена. Научили су хористи уз помоћ професорке Дуце и две нове песме: „Патриотску песму“ за коју је текст и музику написала Оливера Оља Јелкић, као и песму „Нека свира музика“ уз коју се и ђускало.
Да су наши ученици талентовани и спремни да то и покажу, доказале су гимназијалке Јана Радулашки и Катарина Кашански које су за завршно вече припремиле и на клавинови са четири руке одсвирале Тирсена, валцер из филма „Чудесна судбина Амелије Пулен“.
У поподневним сатима, свакога дана, у слободном времену, гимназијалци су на теренима уз саму обалу Балатона играли одбојку на песку или су се купали и сунчали.
После вечере одржаван је заједнички састанак, на коме је директорка Српског педагошког и методолошког центра, Јулијана Которчевић, прозивала све присутне и сумирала све што се догађало у току дана, као и шта је у плану за наредни дан. Стални члан нашег тима је и аниматор Ћећа из Београда, који ових 7 дана кампа сваки пут учини незаборавним својим анимирањем и играријама са младима.
У посети камперима је била и телевизијска екипа Српског екрана која сваке године забележи интересантне тренутке једног сасвим обичног дана на кампу, направи по који интервју и по неку сцену са проба за завршну свечаност.
Такође, већ постаје традиција да у камп долази и гостујућа представа. Овог пута то је била представа „Аутобиографија“ коју је извео Окрет театар из Београда.
Уз помоћ и логистику Будагајд травела организован и једнодневни излет у тврђаву Шумег – у шетњу, на ручак, као и присуствовање програму и витешким играма. Сви присутни су уживали у вештинама јахача, а понеке гимназијалке и у ружама које су добиле од витезова победника.
За техничку подршку на кампу, мајице, беџеве и плакате, био је, као и до сада, задужен Зоран Меселџија. Одржавање Српског језичког кампа су финансијски помогли Фондација Бетлен Габор, Министарство културе и информисања Србије, као и српске самоуправе II и VII кварта Будимпеште.
Путујуће позориште Окрет театар
Идеја о оснивању путујућег позоришта Окрет театра из Београда зачета је 2012. године. Прву премијеру су имали 2015. године и то позоришну представу „Кир Јања“, а „Сумњиво лице“ су поставили 2017. године. Премијера представе „Аутобиографија“, која је извођена ове године пред гимназијалцима Српског језичког кампа у Балатонфењвешу, била је марта 2020. године, непосредно пре увођења ванредних мера због вируса корона, када је и уследило велико затишје. У сталном репертоару, ово позориште има три представе са преко 110 извођења. Сви чланови Окрет театра су колеге са студија. Играли су већ у Мађарској и ово им је тачније четврто гостовање на територији Мађарске. Играли су у Дески, Сегедину и у Пешти. Наступају у Црној Гори и Србији. Окрет театар има сталних пет чланова, а то су: Марија Ђеранић, Данијела Танасковић, Милан Вранешевић, Марко Николић и Никола Крнета. И као техничка подршка, ту је био Милош Љиљанић.
Витезови са ружама
Шумег је град са око 7000 становника. У њему се, на брегу, налази предивна тврђава која је саграђена у 13 веку. Верује се да ју је саградио Бела IV. Сваке године се у овом граду одржавају витешки турнири. Наши гимназијалци су имали прилике да присуствују једном од њих, на коме су у једночасовном програму презентоване вештине витезова – коњаника. Било је импровизације витешких борби, као и вештина гађања у мету секиром или стрелом са коња у покрету, прескакања ватрених препрека. Кампери су темпераментно навијали и поздрављали победнике, који су после сваке победе показивали наклоност према дамама у поблици и давали им по ружу. Овакав знак пажње је обрадовао и неколико наших гимназијалки. 
Comments